Ali je zna brzo živit i sve je stalo u jedan aforizam od 54 godine, do četvrtoga veljače 1990. Za koji misec slavit ćemo dvadeset godin da je umra Toma – tako bi bez pardona rekli njegovi najveći prijatelji. Cila njegova klapa je bila tako odgojena. Kad je prvi put ima nastupit na Splitski festival, nabavija je klapi karte, a oni su razradili plan i čim je izaša na binu počeli su zviždat. A Toma je sve to podupira – ko ćete bolje izviždat nego prijateji...

       Možda Tome ne bi ni bilo da se jedne noći u kontreštavanjima s klapom nije okladija da će do kraja života bit i pisac, novinar, pjesnik, pivač, kompozitor, glumac, režiser, slikar... Totalni Toma! I ispunija je obećanje. Redom: bija je mornar, strojar, pomorac, „profesionalni vojnik“ (u Puli odslužio tri godine za mornara i poslije mornaričku školu), vodio je referadu za maloljetnike u socijali u SUP-u, predavao na školi (završio Pedagošku akademiju), igra balun, ragbi, ka novinar pisa za puste novine po ciloj Jugi počevši u gradskoj rubrici Slobodne Dalmacije pišući na istu makinu s Miljenkom Smojom, a pri kraju i za Nedjeljnu Dalmaciju. U međuvremenu od ranih sedamdesetih Toma je „Neverom“ i nizom drugih hitova (Marčelina, Leut, Oya Noya, Tu-tu-auto vrag ti piz odnija) osvojio scenu originalnim kantautorskim priborom za svako glazbeno jelo ali ni danas kritičari ne znaju u koji bi škafetin s njim, jer ga se ni sa kim ne može sortirat osim s Tomom Bebićem.
       Još je bija svašta, volija više popit nego izist, jer se duže moga družit s ljudima priko šanka nego priko pjata, a najveći dil života posvetija je travarstvu i vjerovanju u tu zadnju šansu da se (ka i pas) dobrim izborom Trave uvik mo'š izličit. U biti i po tome se vidi – šta god je taka, di god je zaša – bija je vidovit.  Iako nikad nije volija putovat jer je njegova teza bila da to nema smisla: Di god da dođeš, nikad nisi tamo, uvik ćeš reć da si ovod, a tamo uvik ostaje – tamo, pa je zaludu putovat.
      Njegov veliki kompanjo Momčilo Popadić piva je drukčije jer je bija skitnica – Ne drži me misto! Ali i Toma je bija skitnica, samo „u tisno“ – Kaleto moja draga... Putova je u mistu, filozofski, a kad je ima učinit karijeru glumca i pivača u Italiji, pobiga je iz Rima glavom bez obzira jer su ga skoro obukli u kravatu i veštit. Toma sedamdesetih bija je ka neki preteča svih punkera, a skoro su ga proglasili redikulom jer je na oltaru malograđanštine nastupija s rupom u mornarskoj majici i izgledom ribara-težaka, dakle „luzera“ i rockera dalmatinske šansone s prizvukom razbarušene diverzije u svemu šta je po socijalnim regulama figuralo za pet.

    Da je Toma vridija, to danas više ne triba dokazivat jer su ga naslijedili Marijan Ban i TBF. Otkad je on piva Misecu „evo su i nikidan i njegovu lipost razotkrili“ kojega i danas tuku bez potribe. Toma se obraća tamo di mu se činilo da fali ljudskosti pa je za gradsku rubriku Slobodne napisa i intervju s vagonom: Dobar dan, šjor Vagon, kako ste? – pita ga je Toma tvrdoglavo vjerujuć da života ima svugdi, obraćajuć se tako i Leutu šta mu se rastočija ka barilo.
    A taj hit napisan je zapravo ribaru Ivi Jeliću Bibici iz Vranjica, tenoru klape Dalmacijacement, koji je ubijen oko 21 sat sa dva hica iz vojničke puške na straži – pisalo je u Slobodnoj 18. Kolovoza 1970. Godine. Jelić je te noći iša pod osti sa sinom na ciple a vojnik je uzalud vika „stoj“. Bidan, nije bija odavde, s mora, pa vojnik nije razumija da se ciple lovi pod osti dok voziš i od motora se ništa ne čuje, a kamoli „stoj“ usrid lipe noći. Posli metka, ribar će otić, a ostat će – leut.
    Toma će napisat Leuta ali će ga i kupit. Neki stari američki čamac za spašavanje. Bit će sigurno i njega iša spasit ili učinit intervju, šjor Čamac, kako ste? Zaljubija se u njega, kupija ga je za Anđin rođendan. Žena mu je ispalila: A šta ćemo jist, i bacila oko na dicu, Tatjanu (10), Varju (5) i Gorana (0,5). Ali bilo joj je drago. Odma su ga išli vidit. Anđe se i danas sića da je naprid ima jedan lipi crveni flok. To je zapravo bilo latinsko jidro u križ na jarbol, dobro napuvano od romantike, a već sutra, ka i sve kod Tome, rušija se lipi san pod teretom okrutne stvarnosti.
    Svak se sića da je Toma bija loš gospodar po pitanju održavanja toga broda, ali ima je on i tu svoju obrnutu filozofiju, jer se toliko zaljubija u svoj oronuli brod, da nikome nije da taknit ništa na njemu ističući sve njegove nedostatke ka da su najveće prednosti i vrline. A eto to je bija Toma. Njegov najbliži prijatelj slikar Ante Škaričić ima je običaj od dragosti reć „ovo mi bolje smeta“ a sve to je spadalo u tu njihovu izvrnutu ljubav i filozofiju.

     Tu karampanu od broda kupila je u stvari klapa „Lučica“, sve sami Tomini prijatelji. I leut je ima trinaest vlasnika. A ime mu je bilo Obad. Bez kabine, sedam metri, a motor od auta pa bi se lako pregrija. Dobija je novo ime po Onassisu – Tomassis, kad ga je Toma kupija od klape i onda svih zva na večeru koja ga je došla skuplje nego cili brod.  Skoro su ga izili Tomini prijatelji Jova, Jole, Mate Talajić, Škare, Cane, Tonto, Stane...
    Arhitekta Stane Mladinić ne može zaboravit kako su ostali na srid mora on i Toma jer je Tomi bilo sumnjivo šta motor puno baca vodu pa je iša to smanjit i motor se pregrija, sta, pa na vesla, pa na idro, a otkad ga je kupija ništa nije prekontrolira, i normalno, vesla se raspala, a flok je bija cili na buže ...
- Nije, nego lipi crveni flok – demantirala bi Tomina Anđe, još bolje gora nego šta je bija Toma.
Prošli su pusti brodi i pitaju Tomu da ga povuku jer je motor sta, ali Toma ni čut. Ponosno je virova u svoj leut. A ne mo'š na motor, ne mo'š na vesla, ne mo'š na flok... Najbrže je iša na kurenat, pamti Stane: I lipo smo svršili na Čiovo. Bit će tako i nastala ona druga pisma da ga je more bacilo u Čile, a klapa ga je zajebavala da ga je bacilo na Čiovo i da je „tri dana moga spavat, a ne veslat“. A kad je na Splitski festival zareva s ton pismom „Čuješ li me, Iveee“, Ivan Marović, legendarni golman maloga baluna, odgovorija mu je iz publike „Čujeeeen“, pa ga je Toma posla u kurac i nastavija pivat ponosno neobadavajuć ništa i nikoga, isto ka i tonit na onome svome leutu, jerbo kapetan zadnji napušta brod.
    Toma je moga izdržat sve moguće neuzvraćene jubavi jer nije ni volija iz zasjede na procenat nego je volija/vodija neki svoj interni rat i mir. I lipo je to kad se dogodi da naletiš na Senka Karuzu, puno mlađega pjesnika s Visa, iz Komiže, s razbarušenom glavom, bradom, frizurom ala Toma. E to je bija pravi kupoprodajni ugovor. Toma je Senku ponudija brod za sto nečega, a Senko je odbija i ponudija više, sto i jedan nečega, pa je Toma nastavija tu šempjanu licitaciju i spustija na 99... Prodavač je spušta cijenu, a kupac diza, i šta si drugo moga očekivat nego da Senko kupac kupi taj brod i ostavi ga isprid kuće u Komiži još jedno 30 godin – tako da ga više sad ne bi uspija prodat niti Tomi.

    E ali pojavija se sin, Goran Bebić Patak. Pripozna je leuta u Komiži i pao je svečani dogovor da će ga sin obnovit i pustit u – eter. Senko se oduševija i Tominome sinu Goranu-Patku vratija brod. Međutim, ne pada Patak daleko od Tome... Eno leut stoji na suvo isprid Trogira i broji novih 30 godin. Poznavajuć Tomu Bebića, sigurno ni to nije slučajno.
    Jer u onu svoju galeriju Po bota na Voćni trg, šta se pretvorila u lipi splitski centar svita i kafić njegova sina Gorana Patka, zadnje vrime više se ne slavi četvrtoga veljače dan kad je Toma umra. Navodno je Toma zabranija da se činu monade jer da je i zapritija: Moga bi se vratit! Ajte, provajte mu ne virovat! U Pometu od Slobodne prije tri-četiri desetljeća odgovorija na pitanje je li genije:
- I više od toga, poludija san!
Onda ga je pitalo da šta bi najviše volija, pa je reka:
- Najviše bi volija da me zatvore jedno dvi godine. U zatvoru bi sigurno napisa desetak lipih šansoni, par zbirki poezije i nekoliko romana...
- Pa šta ne učiniš koje kriminalno djelo?
- Bi ja, ali ko može doć nared? – bija je vidovit Toma.
Još su ga pitali je li skroman, a sad vidi odgovor: Jesam. Ja sam skroman.
Osim zbirki „Volite se, ljudožderi!“ Toma je pisa i pisme za dicu „Tata, rata, ata, bum“. Iza Tome puno je toga ostalo neobjavljeno pa je na inicijativu njegovoga prijatelja umjetnika Ante Škaričića jedan od urednika Feral Tribunea Predrag Lucić izabrao i pripremio za objavu kus knjižurine uvezane špigetama ka šta bi i Toma možda učinija a najznačajnije mjesto u knjizi drži „Zeleni konj“ (Zelenoidna aritmetička metamorfoza zelenog konja u jednadžbi zelenojeda s travom zelenom) kako je to Toma bio zamislio. Toma je stihove ispisao u brojkama a montirane su na prozirnim stranicama jer je Toma htio da se ta poezija može čitati ispod morske površine. Osta je brod, Čovik je otiša i ka šta se vidi iz priloženoga – ko bi ga uvatija!