Niki dan, pridvečer, oden do Rive napravit đir, vidit ima li šta novo u gradu. Na Rivi košnica, puno svita, posli par dana kišnog vrimena prvi dan da je malo lipše, pa je to lipše vrime na Rivu izmamilo sve i svakoga. Điraju ljudi, gledaju oko sebe ne bi li vidili koga poznatog i ne obraćaju puno pažnju di gaze.

 Tako jedan mladi bračni par s diteton šeta isprid ‘banke’, onako šotobraco. U jednon trenutku on zaviče i spusti s neba sve svece. Ugazija je, šporka je postole. Na njegovu sriću, samo mu se za postolu prilipija komad picete. Odahnija je, nije galebovina.

Drugin postolon je skinija komad picete i nastavija. Nakon 20-ak minuti vidin isprid sebe jednu zgodnu ‘mamu-macu’. Onako šesno stvorenje, lipo obučeno, s postolama na platformu, a isprid nje trči zaigrani dječačić sa sladoledon u ruci. Kako on trče, tako mu se i taj sladoled ginga. Posli minutu-dvi sladoleda više nema, pa je na tehnobeton.

Naravno, dite ga nije diglo, šta dite zna, ali ga nije digla ni mama. Samo je prošla ka da nije od njenog diteta. Nema veze, neko će ugazit u sladoled pa će parit kada nikad nije ni postoja. Mali se rasplaka, mater ga je ukorila i nastavili su. Kako je padala večer, tako je i sve više svita bilo po Rivi.

Punila se ljudima, ali i beštijama: od onih na baterije do respektabilnih primjeraka. I jedan od njih je u jednon trenu osjetija potribu, i to onu veliku, pa ju je odlučija napravit nasrid sride Rive. Olakšala se beštija, nije joj lako. Naravno, niko nije pokupija galebovinu od pasa.

Ništa čudno, pogotovo za naš Split, ali samo bi tija znat bacaju li i šporkaju li tako i svoje kućne dnevne boravke ili se ipak odluče pokupit šporkicu.